Kad rebalans budžeta izostane

Kad rebalans budžeta izostane

Kada se dese odstupanja od usvojenog budžeta, Zakon nalaže obavezan rebalans, koji je ovog puta izostao, iako je i na prihodnoj i na rashodnoj strani izvršenje manje za oko 60 milijardi dinara (vidi tabelu). S druge strane, pojedine stavke proračuna, mislim pre svega na ostale budžetske rashode (2,3 milijarde) i neto budžetske pozajmice (465 miliona), značajno su probijene. Ovakvo ponašanje predstavnika vlasti čudi, s obzirom na to da su rebalansi na kraju godine gotovo rutinska stvar, i Državna revizorska institucija bi morala da reaguje. Podsetiću da se takozvanim završnim rebalansom planske vrednosti usklađuju sa stvarnim stanjem, odnosno daje se zakonska osnova knjigovodstvenom stanju budžetskih stavki na kraju godine. S druge strane, podaci ukazuju i na to da je budžet za 2014. godinu na prihodnoj strani precenjen, a da postoje rezerve (uštede) na rashodnoj strani. Kao osnova za izradu ovogodišnjeg proračuna korišćen je rebalans iz jula prošle godine koji je „podbacio“ za sedam procenata.

Takođe, mogu se uočiti i značajne promene trendova u makroekonomskim agregatima. Prihodi budžeta, poreski i neporeski, ukazuju na izraženo usporavanje rasta od polovine prošle godine. Istovremeno izdaci za plate i troškove poslovanja korisnika državne blagajne, kao i izdaci za kapitalna ulaganja i subvencije, beleže pad. Ministarstvo finansija procenilo je rast BDP-a za 2013. na dva odsto, ali ako se isključi pozitivan uticaj poljoprivrede (rodna godina) i rast proizvodnje koju je ostvarila kompanija Fijat automobili Srbija, onda dobijamo negativnu stopu rasta. A kada opada privredna aktivnost, smanjuju se poreski prihodi. Ako u takvoj situaciji država dodatno smanji javnu potrošnju i kapitalna ulaganja, privatni sektor će pretrpeti negativne posledice. Upravo to se dešava u Srbiji. Teorijski (ispravni) postulati o pozitivnom uticaju smanjenja javne potrošnje u praksi se ne mogu sprovoditi brzo i bez posledica. Jer ako se u kratkom roku od recimo godinu dana drastično smanje javni izdaci, privatni sektor će reagovati otpuštanjem radnika. S druge strane, naivne su pretpostavke da će se smanjenjem poreza i doprinosa povećati stopa zaposlenosti. Sva istraživanja ukazuju na to da niski porezi nisu recept za održivi razvoj. Iluzorne su i tvrdnje da će strani kapital da počne da pristiže u većoj meri ako nadnice spustimo na nivo vijetnamskih. Naprotiv, to će pre odvesti u socijalni haos. Jedina uspešna mera koja podstiče rast zaposlenosti u privatnim preduzećima jeste rast tražnje za proizvodima i uslugama tog sektora. Ako izostane povećana potražnja, smanjenje poreza i doprinosa će biti poklon kapitalistima koji će oni strpati u svoj džep. Zato bi, umesto politike štednja po svaku cenu, kao efikasniju meru trebalo primeniti racionalizaciju rashoda.

Ispravna je i politika ukidanja direktnih subvencija privatnim firmama, ali bi trebalo ukinuti i subvencionisane kredite privredi (osim izvoznicima), od kojih koristi imaju samo banke jer se i tu vrši preraspodela javnog novca u korist kapitala. Novac koji bi se uštedeo ukidanjem tih subvencija trebalo bi preusmeriti u podizanje nivoa tražnje za proizvodima i uslugama privatnog sektora. U uslovima zabrane zapošljavanja u javnim službama i zamrzavanja plata, realno je da masa zarada koja se finansira iz državne kase u 2014. godini neznatno premaši nominalnu masu iz 2013, dok su izdaci za kupovinu roba i usluga u prošloj godini niži za 25 odsto u odnosu na planirane. Već kod ove dve stavke budžeta realni kapaciteti preraspodele na troškovnoj strani su više desetina milijardi dinara. To je još jedan od argumenata koji govori u prilog tome da je nužan rebalans budžeta kojim bi se prihodi realno planirali, uz istovremenu preraspodelu na rashodnoj strani. I sve to nam govore podaci o izvršenju budžeta za 2013, a da li ćemo znati da ih pravilno tumačimo - saznaćemo posle izbora.