Kroz lavirint do građevinske dozvole
U Srbiji se na građevinsku dozvolu čeka u proseku 17 meseci i to u velikoj meri tera investitore da ulaganja presele tamo gde će ovu uslugu dobiti brže, lakše i jevtinije. Istina u nekim našim gradovima dozvola se dobije za nekoliko dana, a u nekim protekne više od godinu dana. Od čega to zavisi? Od toga da li su rešeni imovinski odnosi, da li postoji planski osnov, koji precizno definiše gde, šta i kako sme da gradi, ali često i od (samo)volje administracije.
Čak i u idealnim uslovima, kada je sve ovo ispunjeno, za izgradnju magacina na području Beograda prema analizi stručnjaka Svetske banke objavljenoj na listi Duing biznis 2014. podaci nisu optimistični. Investitor mora da prođe kroz 18 procedura i na to potroši 269 dana. Zbog toga je Srbija po lakoći dobijanja građevinske dozvole među 10 najgore pozicioniranih zemalja u svetu.
Kako su ovako „idealni slučajevi” retkost u praksi investitor pre nego što krene u proceduru vađenja dozvola mora da prođe kroz mnogo više muka. Prema istraživanja USAID projekta za bolje uslove poslovanja, za neke tipične poslove potrebna su čak 52 administrativna koraka u nadležnosti 20 institucija javnih ovlašćenja (katastar, lokalna i republička javna preduzeća, lokalne samouprave, direkcije za izgradnju, Sektor za vanredne situacije MUP-a...). Kod nekih od ovih nosilaca javnih ovlašćenja investitor mora tri ili četiri puta da ode za različita dokumenta (na primer, uslovi za izradu projekta, saglasnost na projekat, saglasnost na priključenje na mrežu). Zato investitori ne govore o jednoj, građevinskoj, dozvoli, nego o desetak različitih dozvola, sadržanih u jednoj.
– Možda je najveći problem što ne postoji jedan organ koji je zadužen za efikasnost izdavanja građevinskih dozvola, već se odgovornost prebacuje sa jednog na drugi, a investitori se često izgube u haosu različitih nadležnosti i dokaza koje moraju da prikupe. Kod nas nije zaživeo princip koji postoji u većini uređenih sistema, a to je da građanin ne treba da za jedan državni organ pribavlja dokumentaciju koja je u posedu drugog. Upravo na to investitorima ode puno vremena u ovom postupku – kaže Dušan Vasiljević, direktor tima za regulatorne reforme, USAID projekta za bolje uslove poslovanja.
Možda investitori i ne bi morali da se obraćaju svim javnim preduzećima i po nekoliko puta da postoje planovi detaljne regulacije na koje su sva javna preduzeća već dala saglasnost. Ali oni uglavnom ne postoje, iako su rokovi za njihovo donošenje odavno istekli.
– Budući da je Zakon iz 2009. postavio princip da gde nema odgovarajućih planova nema ni izgradnje, nedostatak planova predstavlja veliki problem. Pojedini planovi ne sadrže elemente na osnovu kojih se izdaje lokacijska dozvola, iako je to predviđeno zakonom, navodi Vasiljević.
Da li će novi zakon to promeniti?
Naš sagovornik uverava da Nacrt novog zakona o planiranju, projektovanju i izgradnji sadrži čitav niz važnih novina. Počev od klasifikacije projekata prema stepenu složenosti da bi se za projekte najnižeg stepena rizika predvideo manji stepen kontrole... Predviđeno je veće oslanjanje na licencirane inženjere umesto da zaposleni u upravama nedeljama kontrolišu projekte za šta nisu nadležni, što sve treba da doprinese skraćenju vremena za dobijanje dozvole.
Ipak on zamera što princip jedinstvenog šaltera, iako formalno prihvaćen, nije dosledno sproveden kroz Nacrt tako da je investitor u nekim delovima postupka prepušten sam sebi i probijanje kroz šumu administracije.
– Nacrt u dosta delova treba ojačati tako što bi se za svaku radnju koju treba da preduzme neki nosilac javnih ovlašćenja predvidelo ko je odgovoran, u kom roku i koje su sankcije za nepostupanje u utvrđenim rokovima – dodaje direktor tima za regulatorne reforme USAID.
On upozorava da će novi zakon, čak i ako bude idealno pripremljen, dati ograničene rezultate ako ne bude praćen izmenama sektorskih zakona koji utiču na izdavanje dozvola (zakoni o putevima, vodama, energetici), jer neki od ovih sektorskih zakona sadrže odredbe koje su u suprotnosti sa odredbama ovog krovnog Nacrta.
