Mogli bismo za tri meseca da dovedemo investitore za Sajam

Mogli bismo za tri meseca da dovedemo investitore za Sajam

U poslednjih pet godina Beogradskom sajmu promet je pao za oko 35 odsto, ali je broj zaposlenih skočio za 25 procenata. Istovremeno, realne zarade smanjene su za polovinu. Donedavno uspešno preduzeće je u prošloj godini zabeležilo gubitak od 57 miliona. Sve to dogodilo se u vreme kada su drugi sajmovi, poput nemačkih, uspeli ne samo da zadrže dotadašnji promet već i da ostvare rast od preko deset procenata.

Razlog ovako loših rezultata isključivo je nestručnost uprave Beogradskog sajma - tvrdi u razgovoru za Danas Slobodan Tešić, bivši finansijski direktor ovog preduzeća.

Nije li kriza uticala na tako slab rezultat?

- Mnogi to povezuju sa stanjem u našoj ekonomiji, ali tu nema direktne korelacije. I druge privrede su zapale u krizu, ali je recimo pet najvećih nemačkih sajmova zabeležilo rast od 10 do 12 procenata godišnje.

Drugo, što se tiče same krize, ekonomija poznaje pojam kriznog menadžmenta, koji između ostalog podrazumeva žestoku borbu za postojeće tržište, a još žešću za nova tržišta. Perjanica te borbe su institucije sajamskog tipa. Nije slučajno što su u Nemačkoj sajmovi prosperirali upravo u ovo vreme. To je pokazatelj njihovog vođenja ekonomske politike, agresivnog širenja oblasti poslovanja, a sve u interesu napretka njihove celokupne privrede. Nažalost, aktivnosti te vrste su izostale kod nas. Beogradski sajam, koji je već godinama predmet najsurovijeg političkog potkusurivanja, doživeo je kolaps i evidentno je da ovim tempom neće izdržati ni godinu dana.

U čemu je glavni problem i šta konkretno predlažete?

- Najpre je potrebna profesionalizacija upravljanja preduzećem. Menadžment ne sme biti partijski već ekspertski jer, čak i kada rukovodeći kadar ima najbolje namere, ako ne ume da radi taj posao, rezultati će biti loši. Drugi korak je transformacija vlasništva, pošto je Beogradski sajam još uvek društveno preduzeće. Potom sledi treći korak, a to je uvođenje strateškog partnera, a ako to nije ostvarivo ili ne daje željene rezultate, tek onda je potrebna privatizacija.

Godinama se već priča o privatizaciji Sajma. Zašto do toga nije došlo i da li postoji interesovanje stranih partnera za Beogradski sajam?

- Zainteresovanost i te kako postoji. Ona datira još iz vremena kada sam ja bio finansijski direktor i kada sam vodio pregovore oko toga sa jednim od najvećih nemačkih sajmova. Ti pregovori su prekinuti, ali ja nikada nisam prekidao poslovnu saradnju sa njima i oni su još uvek zainteresovani kako za strateško partnerstvo tako i za privatizaciju celog Sajma zavisno od eventualnog dogovora sa državom. Moje mišljenje je da država treba da zadrži određeni udeo u vlasništvu, kao što je svuda u svetu. Najbolje bi bilo da napravimo ugovor o strateškom partnerstvu.

Kažete da već ima zainteresovanih ulagača. O kome se radi?

- Poučen lošim iskustvom, ne bih da o tome unapred govorim u medijima. Ali sam spreman da odgovornim ljudima u ovoj državi ustupim sve kontakte. To je stvar od opšteg interesa.

Kako će izgradnja „Beograda na vodi“ uticati na poslovanje Sajma?

- To je vrlo obećavajući projekat, na čijem se samom vrhu nalazi upravo Beogradski sajam. Teritorija Beogradskog sajma je sve od Novog železničkog mosta pa nadalje, uključujući i 600 metara obale. Nemoguće je organizovati Beograd na vodi, a pritom prenebregnuti Sajam. To je preduzeće sa toliko potencijala i sa, odgovorno tvrdim, investitorima koji su spremni da u roku od tri meseca ulože novac i krenu u ostvarenje dodatnih sadržaja. Govorimo o hotelskom smeštaju na Sajmu, gradnji elitne marine, eventualno teniskim terenima, tržnom centru i svemu ostalom što bi bilo kompatibilno upravo sa Beogradom na vodi.

Zbog čega te stvari do sada nisu urađene?

- Prethodni menadžmenti su navikli da imaju monopolski položaj, pa su se ponašali kao pre 30 godina, kada su izlagači praktično morali da mole za određeni prostor. Ranije, u SFRJ, najveći ugovori su se sklapali na Sajmu i firme su koristile Sajam kao priliku za promociju svojih poslova. Uz bolju organizaciju, to je moguće vratiti. Ali ne sa menadžmentom koji se partijski menja, pa sebe ni ne vidi dugoročno u tom preduzeću. Sajam ne mogu voditi ljudi koji ne razumeju tu delatnost.

Postoji li politička volja da se stvari promene?

- Mislim da postoji. Jedini razlog zašto to do sada to nije urađeno je prezauzetost velikim političkim problemima države, ali sada su se polako stekli uslovi za to, što se vidi i iz ekonomskih tema koje postaju fokus izlaganja i programa prvog potpredsednika vlade i vodećih partija. Ovde se brzo može videti napredak. Ali, potrebna je velika podrška političke elite, koja verujem da neće izostati jer je Sajam od opšteg interesa. Više nemamo vremena za davanje poverenja ljudima koji se nigde nisu dokazali. Mislim da su svi toga svesni.

Motor oporavka

* Da li bi Sajam mogao da više doprinese oporavku privrede uspostavljanjem kontakata sa stranim investitorima?

- To jeste osnovna funkcija institucija sajamskog tipa. Sajam može i mora da bude predvodnik izlaska iz krize. Nemački sajmovi su tu svoju ulogu u privrednom razvoju svoje države vrlo dobro definisali. Nažalost, takva uloga Beogradskog sajma je potpuno izostala. Odgovorno tvrdim da se tu stvari mogu radikalno popraviti.

KOLIKO NAS BANKA KOŠTA SVAKOG MESECA?

KOLIKO NAS BANKA KOŠTA SVAKOG MESECA?

Odavno smo se svi navikli na činjenicu da je „lakše” primati platu preko banke nego dobijati gotovinu na ruke. Naravno, kada je o novcu u banci reč, možemo ga i duplirati – jer će nam banka dati dozvoljeni minus, pa karticu na odloženo plaćanje, pa kreditnu karticu, pa će nam uštedeti odlaske u banku jer ćemo koristiti e-banking. Ali, sve ovo košta.

Prvo i osnovno pravilo u poslovanju banaka prevedeno na običan jezik jeste da bankama plaćamo to što im dajemo naš novac koji one koriste u svom poslovanju.

U zavisnosti od banke do banke i toga da li koristimo običan tekući račun ili takozvani paket račun, ovo nas mesečno košta od 100 do 600 dinara
Dakle, ako primamo platu preko tekućeg računa, mesečno banci plaćamo naknadu za takozvano održavanje tekućeg računa. U zavisnosti od banke do banke i toga da li koristimo običan tekući račun ili takozvani paket račun, ovo nas mesečno košta od 100 do 600 dinara.

Dalje, da bismo raspolagali sopstvenim novcem potrebno je da imamo debitnu platnu karticu. Po nepisanom pravilu, ove kartice nas uglavnom ne koštaju ništa, ali ima banaka koje i ovu uslugu naplaćuju mesečno od pet do 195 dinara.

Korišćenje kartica opet iziskuje neke troškove. Ako se, recimo, desi da smo ostali bez gotovine, a kafić u kojoj pijemo kafu ne prima kartice, moramo da podignemo novac sa bankomata.

Naravno, u ovakvoj situaciji nismo u prilici da tražimo bankomat banke koja je izdala karticu, nego ćemo otići do najbližeg, podići novac i pri tom platiti proviziju od dva do tri odsto ili uglavnom 100 dinara, koliko iznosi minimalna provizija.
Ukoliko podignemo novac na bankomatu druge banke, plaćamo proviziju od dva do tri odsto ili uglavnom 100 dinara, koliko iznosi minimalna provizija Većina građana spas u kućnom budžetu nalazi u dozvoljenom minusu.

Za uslugu odobravanja ove bankarske poslastice platićemo banci najčešće jedan odsto od iznosa minusa, a kamata je posebna priča. Kamate ćemo plaćati svakog meseca. U ovoj priči manje je bitna činjenica da te kamate plaćamo između 30 i 40 odsto godišnje!

Prevedeno u novac, na iskorišćeni dozvoljeni minus od 40.000 dinara prosečno ćemo mesečno za kamatu davati 1.000 dinara. Ali, posle toga ćemo i dalje banici dugovati 40.000 dinara.

A naravno, magične kreditne kartice su nam posebna poslastica. Jer sa njom možemo sve ono što inače ne bismo mogli. Naravno i ovde plaćamo kamatu, ali i ta kamata je naše „zadovoljstvo”.

Ukoliko imate dozvoljeni minus od 40.000 dinara i maksimalno ga koristite, prosečno ćete mesečno za kamatu davati 1.000 dinara Ako smo u jednom mesecu sa kreditne kartice potrošili samo 10.000 dinara, onda kamata od prosečnih 300 dinara za taj mesec nije ništa veliko. Ali, tu smo zaboravili da svako podizanje gotovine sa kreditne kartice plaćamo, i to tri odsto od iznosa, a zaboravili smo i mesečnu članarinu za karticu.

Na iznos gotovine od 5.000 dinara platićemo 150 dinara provizije i svakog meseca ćemo dati još od 85 do 500 dinara za članarinu. I u ovoj računici, kada sve saberemo, došli smo do tričavih 2.295 dinara (po jeftinim tarifama).

Ova računica naravno ne uključuje da pored osnovne kartice imamo i jednu dodatnu, što opet košta, ne uključuje provizije za naloge koje smo ispostavili preko e-bankinga, ne uključuje prenos novca sa jednog deviznog računa na drugi, za šta se opet plaća provizija, ne uključuje čak ni proviziju za neku doznaku kojom smo bratu ili sestri poslali nešto da im se nađe.

Cena zlata se zadržala u blizini najvišeg nivoa u poslednja 3 meseca

Cena zlata se zadržala u blizini najvišeg nivoa u poslednja 3 meseca

Cena zlata je pala tokom azijskog trgovanja ali se ipak zadržala u blizini najvišeg nivoa u poslednjih tri meseca.

Investitori i dalje procenjuju izglede za budućim smanjenjem monetarnog popuštanja u Americi. Tokom azijskog trgovanja cena zlata je pala 0.48%.

Na jednočasovnom grafikonu MACD je u zoni prekomerne kupovine dok RSI ne pokazuje jasno trend.Cena se kreće izmedju srednje i donje Bolindžer trake tako da je moguć pad cene. Naša preporuka bila bi prodajna pozicija.

Primarna podrška: 1235.00

Primarni otpor: 1280.50

Naše viđenje: Prodajna pozicija sa ulaskom na 1288.50 prvom metom na 1286.50 i drugom na 1283.50

Alternativni scenario: Ukoliko se cena popne iznad 1289.50 onda je moguć rast na 1293.50.

Komentar: MACD je u zoni prekomerne kupovine dok RSI ne pokazuje jasno trend.Cena se kreće izmedju srednje i donje Bolindžer trake tako da je moguć pad cene.

Trend: Oscilovanje na kraći rok, bočno kretanje na duži rok.

Strategy Entry 1st target 2nd target
SHORT 1288.50 1286.50 1283.50