Država pojma nema koliko radnika ne prima platu

Država pojma nema koliko radnika ne prima platu

Državne institucije, od Poreske uprave do nadležnih ministarstava, pojma nemaju koliko firmi nije zaposlenima isplatilo zarade i pripadajuće doprinose, niti koliko je radnika kod tih „zaboravnih“ poslodavaca. Iako su štrajkovi zbog duga za plate i neoverenih knjižica postali svakodnevni, država se još nije potrudila da utvrdi kolike su razmere finansijske nediscipline, a još manje da preduzme sankcije protiv onih koji zloupotrebljavaju svoju poziciju na tržištu.

Ceh plaćaju radnici, a za svoja prava imaju slabe šanse da se izbore tek poneki, i to ako rade u firmi gde je država vlasnik. Šanse im polako porastu ukoliko pred izbore organizuju blokadu bilo koje iole prometnije saobraćajnice. Za one u privatnim firmama, iako su po slovu zakona jednaki, nama nade da će država intervenisati čak ni opomenom vlasniku.

Ipak, obaveze koje preduzeća nisu izmirila prema budžetu vrlo precizno vodi Poreska uprava. U odgovoru na pitanja Danasa, u PU kažu da „ne vode evidenciju o isplatama zarada, odnosno o tome koji poslodavci nisu isplatili plate“. Takođe, PU „ne može dati podatak o tome koliko poslodavaca nije isplatilo doprinose za obavezno socijalno osiguranje za 2013. godinu“, ali raspolažu podatkom koliki je ukupan dug po tom osnovu, čime su obuhvaćeni i neuplaćeni doprinosi iz ranijih godina. Tako je, tvrde poreznici, dug poslodavaca po osnovu doprinosa za PIO dostigao 68,6 milijardi, ali od tog iznosa firme koje su u stečaju, privatizaciji, restrukturiranju ili su brisane iz registra duguju oko 63,2 milijarde, što nije ni moguće naplatiti. Dug poslodavaca po osnovu doprinosa za zdravstveno osiguranje iznosi 57,7 milijardi, a takođe je veliki deo zakonski nenaplativ - gotovo 53 milijarde. Poslodavci nisu naročito ažurni ni kod uplate doprinosa za osiguranje od nezaposlenosti, jer dug iznosi 9,1 milijardu, od čega je nenaplativo 7,5. Kako je Poreska uprava uspela da precizno izračuna koliko firme duguju državnoj kasi a da pritom nema podatak koliko je ukupno dužnika, nismo uspeli da saznamo. Do podataka smo bezuspešno pokušavali da dođemo i kod nadležnih ministarstava.

U Ministarstvu finansija bili su najpre sigurni da Poreska uprava (koja formacijski pripada njima) ima takve spiskove. Pokušali su, pa se i sami uverili da nema. Onda su tvrdili da je to u nadležnosti Ministarstva privrede. „Sigurno imaju, ne znam zašto neće da vam daju“ - bio je jedan od odgovora iz PR službe, gde su se gotovo složili i sa zaključkom da državu nije briga za radnike i da samo vodi računa o svojim prihodima. „Tako ispada, ali sigurno imaju te podatke i u Ministarstvu privrede.“

Međutim, ni u prozvanom ministarstvu ih nisu imali, začudili su se zašto ih nema u finansijama kada isplata zarada obuhvata i uplatu doprinosa, a bili su ubeđeni da ćemo informaciju dobiti u Ministarstvu rada.

„Ne, mi nemamo takvu evidenciju. Imamo izveštaje inspekcija kada idu u kontrolu preduzeća, ali registrovano je više od 300.000 pravnih lica, inspektori ne mogu da stignu u svako i naša evidencija sadrži samo slučajeve utvrđene u redovnoj kontroli“, rekli su u Ministarstvu rada.

Za razliku od državne administracije, u nevladinom sektoru raspolažu bar procenom stanja na domaćem tržištu. U Uniji poslodavaca Srbije, na koju su nas upućivali iz sva tri ministarstva, kažu da kašnjenja u isplati zarada prate trend rasta kašnjenja u naplati potraživanja, koja je dostigla prosek od 126 dana.

- Svega 22 odsto poslodavaca uspeva da mesec na mesec isplati zarade svojim zaposlenima. Još oko 38 odsto njih kasni do 60 dana, dok svi ostali imaju veće zaostatke. Tačno je da u državnim institucijama nema tačnih informacija o isplatama, jer naša statistika nije u stanju da izdvoji takav podatak. S druge strane, Centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja, u koji je trebalo da se slivaju svi podaci o prijavama i odjavama radnika, uplate plata i socijalnih doprinosa, ne može da objedini ovu bazu. Kada je Poreska uprava instalirala nove softvere, trebalo je da oni budu kompatibilni sa Centralnim registrom, ali je ta prilika propuštena, a samom registru Ministarstvo rada nije odobrilo sredstva da modernizuje sistem - objašnjava za Danas Dragoljub Rajić, direktor Unije poslodavaca Srbije.

Sada nema, ali biće

Uz to PU nas je obavestila i da „ne vodi evidenciju o broju zaposlenih kod poslodavaca“ i najavila da će „ti podaci moći da se dobiju kada započne sistem objedinjene naplate poreza i doprinosa po odbitku“. Zanimljivo je da Poreskoj upravi u pribavljanju podataka o poslodavcima koji ne plaćaju doprinose ni plate zaposlenima, nije pomogao ni pre dve godine usvojen zakon koji je bankama nametnuo obavezu da prijavljuju svaku isplatu zarada sa računa firmi koje su im komitenti.

KOLIKO NAS BANKA KOŠTA SVAKOG MESECA?

KOLIKO NAS BANKA KOŠTA SVAKOG MESECA?

Odavno smo se svi navikli na činjenicu da je „lakše” primati platu preko banke nego dobijati gotovinu na ruke. Naravno, kada je o novcu u banci reč, možemo ga i duplirati – jer će nam banka dati dozvoljeni minus, pa karticu na odloženo plaćanje, pa kreditnu karticu, pa će nam uštedeti odlaske u banku jer ćemo koristiti e-banking. Ali, sve ovo košta.

Prvo i osnovno pravilo u poslovanju banaka prevedeno na običan jezik jeste da bankama plaćamo to što im dajemo naš novac koji one koriste u svom poslovanju.

U zavisnosti od banke do banke i toga da li koristimo običan tekući račun ili takozvani paket račun, ovo nas mesečno košta od 100 do 600 dinara
Dakle, ako primamo platu preko tekućeg računa, mesečno banci plaćamo naknadu za takozvano održavanje tekućeg računa. U zavisnosti od banke do banke i toga da li koristimo običan tekući račun ili takozvani paket račun, ovo nas mesečno košta od 100 do 600 dinara.

Dalje, da bismo raspolagali sopstvenim novcem potrebno je da imamo debitnu platnu karticu. Po nepisanom pravilu, ove kartice nas uglavnom ne koštaju ništa, ali ima banaka koje i ovu uslugu naplaćuju mesečno od pet do 195 dinara.

Korišćenje kartica opet iziskuje neke troškove. Ako se, recimo, desi da smo ostali bez gotovine, a kafić u kojoj pijemo kafu ne prima kartice, moramo da podignemo novac sa bankomata.

Naravno, u ovakvoj situaciji nismo u prilici da tražimo bankomat banke koja je izdala karticu, nego ćemo otići do najbližeg, podići novac i pri tom platiti proviziju od dva do tri odsto ili uglavnom 100 dinara, koliko iznosi minimalna provizija.
Ukoliko podignemo novac na bankomatu druge banke, plaćamo proviziju od dva do tri odsto ili uglavnom 100 dinara, koliko iznosi minimalna provizija Većina građana spas u kućnom budžetu nalazi u dozvoljenom minusu.

Za uslugu odobravanja ove bankarske poslastice platićemo banci najčešće jedan odsto od iznosa minusa, a kamata je posebna priča. Kamate ćemo plaćati svakog meseca. U ovoj priči manje je bitna činjenica da te kamate plaćamo između 30 i 40 odsto godišnje!

Prevedeno u novac, na iskorišćeni dozvoljeni minus od 40.000 dinara prosečno ćemo mesečno za kamatu davati 1.000 dinara. Ali, posle toga ćemo i dalje banici dugovati 40.000 dinara.

A naravno, magične kreditne kartice su nam posebna poslastica. Jer sa njom možemo sve ono što inače ne bismo mogli. Naravno i ovde plaćamo kamatu, ali i ta kamata je naše „zadovoljstvo”.

Ukoliko imate dozvoljeni minus od 40.000 dinara i maksimalno ga koristite, prosečno ćete mesečno za kamatu davati 1.000 dinara Ako smo u jednom mesecu sa kreditne kartice potrošili samo 10.000 dinara, onda kamata od prosečnih 300 dinara za taj mesec nije ništa veliko. Ali, tu smo zaboravili da svako podizanje gotovine sa kreditne kartice plaćamo, i to tri odsto od iznosa, a zaboravili smo i mesečnu članarinu za karticu.

Na iznos gotovine od 5.000 dinara platićemo 150 dinara provizije i svakog meseca ćemo dati još od 85 do 500 dinara za članarinu. I u ovoj računici, kada sve saberemo, došli smo do tričavih 2.295 dinara (po jeftinim tarifama).

Ova računica naravno ne uključuje da pored osnovne kartice imamo i jednu dodatnu, što opet košta, ne uključuje provizije za naloge koje smo ispostavili preko e-bankinga, ne uključuje prenos novca sa jednog deviznog računa na drugi, za šta se opet plaća provizija, ne uključuje čak ni proviziju za neku doznaku kojom smo bratu ili sestri poslali nešto da im se nađe.