Kako je moguće živeti bez plate duže od dve godine

Kako je moguće živeti bez plate duže od dve godine

Štrajkovi i povremeni protesti u kojima je blokada saobraćajnica glavni argument sve su češći u Srbiji. Radnici firmi u kojima se ne dele plate više nemaju drugi način da skrenu pažnju na probleme, a od kada su raspisani izbori, sve je veći broj zaposlenih u državnim firmama koji se nadaju da će bar u ovom trenutku uspeti da iznude nešto. Makar i obećanja.

To što je u Srbiji moguće da radite i da za svoj rad ne primate platu, i to ne mesec ili dva, nego godinama, jedan je od presedana, a država koja bi takve poslodavce morala da sankcioniše, ne samo da nema uvid u podatke o tome koliko je firmi „zaboravilo“ tu obavezu, već je i sama sklona da kao vlasnik ne plaća svoje radnike, piše Danas.

Jedan od brojnih primera je užičko preduzeće „24. septembar“, koje je u restrukturiranju, čiji je stopostotni vlasnik država, a 125 zaposlenih nije primilo 28 plata. Tranzicijski rebus o tome kako je moguće živeti bez zarada i po nekoliko godina, Danas je pokušao da reši u razgovoru sa radnicima koji tvrde da svakodnevno odlaze na posao, da rade, ali ne primaju plate.

Radnici tog užičkog preduzeća umesto zarade, dobijali su mesečno po desetak hiljada dinara, iako je za troškove četvoročlane porodice potrebno mnogo, mnogo više.

„Snalazimo se kako znamo i umemo“, kažu radnici koji, valjda, iz straha od posledica ne žele da se govore pod punim imenom i prezimenom. Tako zaposleni koji se predstavio kao Rajo, kaže da u fabrici radi 14 godina, ali da „ne živi od plate, jer u roditeljskoj kući ne plaća stanarinu“.

“Ovo je strašno. Mi smo državno preduzeće, a ta ista država nam ne isplaćuje plate. Ako je pomogla svima, nadam se da će valjda pomoći i nama. Nisam oženjen, imam oca i majku. Snalazim se, ali strašno je, strašno... Bavim se malo poljoprivredom, imamo maline, pomalo radim na crno kao što rade svi u Srbiji...”, kaže Vojo koji u „24. septembru“ radi 12 godina.

Milica, koja je u toj firmi 33 godine i ima porodicu, žali se da je od neisplaćenih zarada veći problem to što država ne misli o tim radnicima, i to godinama, iako je stopostotni vlasnik.

“Samo obećavaju. Radnicima se mesečno podeli po 5.000 dinara. Oni se tome raduju, to znam pošto radim u finansijskoj službi. Kad to treba da se isplati, telefoni samo zvone i pitaju me kad će. Jedva čekaju da dobiju i tu crkavicu. To ko nije doživeo, ne može da zna, ali kako uspevamo da živimo, ja to stvarno ne znam”, jada se ona.

Ništa bolja situacija nije ni u Kragujevcu, gde su od više firmi u restrukturiranju zaposleni Autosaobraćaja ubedljivo u najlošijem položaju. I u tom preduzeću država je većinski vlasnik, a radnici se nalaze u generalnom štrajku još od 16. oktobra. Preduzeće im duguje 12 zarada, zdravstvene knjižice im mesecima nisu overene, staž im nije povezan ko zna od kada, a nadležni državni organi im, umesto rešenja za nedaće u kojima su, nude za sada samo obećanja.

“Platu nisam primio od aprila prošle godine, ali supruga radi u privatnoj prodavnici, zarađuje 16.000 dinara mesečno. Od toga živimo. Imam dvoje dece, sin je učenik osmog razreda, a ćerka studentkinja treće godine Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu. Samo moja porodica i ja znamo kako preživljavamo, pošto od ženine plate moramo da damo za struju, vodu i ogrev, a moramo i da se obučemo i nešto da jedemo. Voleo bih da oni koji vode ove zemlju probaju barem jedan mesec da prožive na način na koji živi moja porodica. Najgore je, međutim, što ne vidim nikakav izlaz iz ovog beznađa”, priča za Danas radnik Autosaobraćaja Dejan Janković.

Njegov kolega Jeremija Dišović kaže da živi u porodici sa sinom, snahom i unukom.

„Zaboravio sam kad sam primio poslednju platu, a u kući samo još sin radi, pa me on i izdržava. Sramota me je, ali šta ću... Sramota me je i što kredit ne mogu da vraćam. Imam mesečnu ratu od 85 evra na kredit koji sam podigao dok je Autosaobraćaj kako - tako radio. Sad kad je „pukao“ načisto, ne mogu da ga vraćam. Banka za sada ima razumevanja, a dokad će, ne znam“, kaže Dišović.

Ističe da u Autosaobraćaju, koji plate nije podelio od aprila prošle godine, rade i bračni parovi koji imaju decu, i za koje zna da nemaju nikakve druge izvore prihoda. „Ne znam šta ti ljudi rade i od čega izdržavaju decu. Kad pomislim na njih, ne smem da kukam nad svojom sudbinom“, dodaje Dišović.

Mnogo nade nemaju ni Zrenjaninci koji su ostali bez posla. Ivica Baračkov, bivši radnik Šinvoza, sa tim problemom bori se deset godina.

“Radio sam kao majstor. Za penziju još nisam, a šansu da se zaposlim nemam, uverio sam se pokušavajući da nađem bilo kakav posao. U međuvremenu je i žena ostala bez stalnog radnog mesta, tako da su se naše muke uvećale. Strašno nam je. Radim sezonske poslove, čistim sneg, orezujem drveće, zidam, pomažem na gradilištima, radim u voćnjacima i u gradskom rasadniku, kada je sezona. U poslednje vreme počeo sam da trgujem polovnim stvarima. Nemam nikakvu sigurnost niti znam šta me sutra čeka”, kaže Baračkov.

Bivša službenica Agrobanke Dušica Škipina, gotovo dve godine po odlasku te banke u stečaj, ne uspeva da nađe novi posao.

“Nas četvoro službenika u zrenjaninskoj filijali je poslato kućama. Nijednog trenutka nismo znali šta će se desiti, stalno smo išli na usavršavanja a ispalo je da naša znanja nikome ne trebaju. Dobili smo otpremnine a od obećanja da bi možda mogla da nas preuzme Poštanska štedionica nije bilo ništa. Za nas nema ni posla, niti bilo kakvih izgleda. Nismo ničija briga, niti se bilo ko za nas kao radnike interesuje, da ne spominjem to da nikoga ne zanima kako uopšte živimo. Dočekala sam da me posle 27 godina rada i sa 50 godina života izdržavaju sin i roditelji penzioneri. Eto kako mi je. A moja sestra je prošla još gore, ostala je bez posla u Razvojnoj banci, otkaz je dobio i njen suprug a izdržavaju troje đaka i studenata”, govori Škipina.